Наим Норқулов: Хуршид Давроннинг “Шаҳидлар шоҳи” китоби ҳақида…
Ёшларимиз Хуршид Давроннинг “Самарқанд хаёли”, “Соҳибқирон набираси” номли тарихий бадиаларини севиб ўқишади. 1991 йилда унинг “Самарқанд хаёли” номли тарихий бадиалар тўплами нашр этилди.
Ундан тарих шайдоси бўлган шоирнинг “Аждодлар ёди”, “Ватан чегараси”, “Тарих – боболар боғи”, “Муқаддас китобни варақла”, “Мустақиллик нима”, “Маърифат шижоатдир”, “Ҳақиқат чироғини ёқайлик” каби бадиалари, “Массагетлар маликаси ва форслар подшоҳи”, “Бибихоним қиссаси ёки тугамаган достон”, “Самарқанд хаёли” каби тарихий қиссалари ўрин олганди.
1991 йили Хуршид Даврон тўрт тарихий манбани (Абу Тоҳирхожанинг “Самария”, Муҳаммад Наршахийнинг “Бухоро тарихи”, Баёнийнинг “Шажарайи Хоразмшоҳий”, Ибрат Тўрақўрғонийнинг “Фарғона тарихи”) ўз ичига олган “Мерос” номли тўпламга муҳаррирлик қилди. У тарих ихлосмандларининг севимли китобига айланди.
1994 йилда шоирнинг Мирзо Улуғбек ҳақидаги қиссаси нашр этилди…
Хуршид Даврон. Шаҳидлар шоҳи.
Тошкент, Қатортол-Камолот, 1998
Наим Норқулов
ШАЙХ КУБРО ТУШЛАРИ
“Қатортол-Камолот” ишлаб чиқариш нашриёт бирлашмаси, шоир Хуршид Давроннинг “Шаҳидлар шоҳи” номли тарихий-маърифий қиссасини чоп этди. Қисса Жалолиддин Мангуберди яшаган долғали даврдаги маънавият арбоби, халқимизнинг севимли фарзанди Нажмиддин Кубро ҳақидадир. Китоб бизни Жалолиддин Мангуберди даври маънавий дунёси билан таништиради, қаҳрамонлик ва инсонпарварликда ундан қолишмайдиган Нажмиддин Кубронинг илмий-маърифий фаолияти ҳақида ҳикоя қилади.
Ёшларимиз Хуршид Давроннинг “Самарқанд хаёли”, “Соҳибқирон набираси” номли тарихий бадиаларини севиб ўқишади. 1991 йилда унинг “Самарқанд хаёли” номли тарихий бадиалар тўплами нашр этилди. Ундан тарих шайдоси бўлган шоирнинг “Аждодлар ёди”, “Ватан чегараси”, “Тарих – боболар боғи”, “Муқаддас китобни варақла”, “Мустақиллик нима”, “Маърифат шижоатдир”, “Ҳақиқат чироғини ёқайлик” каби бадиалари, “Массагетлар маликаси ва форслар подшоҳи”, “Бибихоним қиссаси ёки тугамаган достон”, “Самарқанд хаёли” каби тарихий қиссалари ўрин олганди.
1991 йили Хуршид Даврон тўрт тарихий манбани (Абу Тоҳирхожанинг “Самария”, Муҳаммад Наршахийнинг “Бухоро тарихи”, Баёнийнинг “Шажарайи Хоразмшоҳий”, Ибрат Тўрақўрғонийнинг “Фарғона тарихи”) ўз ичига олган “Мерос” номли тўпламга муҳаррирлик қилди. У тарих ихлосмандларининг севимли китобига айланди.
1994 йилда шоирнинг Мирзо Улуғбек ҳақидаги қиссаси нашр этилди…
Нажмиддин Кубро ҳақида бир қанча илмий мақолалар эълон қилинган. Хуршид Давроннинг “Шаҳидлар шоҳи” тарихий-маърифий қиссаси тарихий маълумотга бойлиги, Кубравия тариқатининг вужудга келиши ва унинг комил инсонни вояга етказишдаги ўрни меҳр билан баён этилган. Китоб орқали биз Нажмиддин Кубронинг ҳаёти ва фаолияти ҳақида тўлароқ маълумотга эга бўламиз.
Тарихий асарларда Хоразмшоҳийлар давлати ҳақида гап кетганда кўпроқ ижтимоий-сиёсий воқеаларга ўрин берилади. Хуршид Даврон эса ўз китобида маънавият ва маърифатнинг ижтимоий ҳаётда тутган ўрнини ёритишга диққатини қаратган. Китоб икки қисмдан иборат. Биринчи қисмда Хоразмшоҳлар давлатининг Такаш ва Аловуддин Муҳаммад даврида кенгайиши, бу давлатнинг исмоилийлар, ғурийлар, салжуқийлар, қорахитойлар билан муносабатлари, жангу-жадаллари ҳақида ҳикоя қилинади. Шу ўринда маънавий ҳаётдаги ўзгаришлар ҳам муаллиф назаридан четда қолмаган. Яъни, катта-катта ҳудудларни ўз давлатига қўшиб олган Хоразмшоҳ Аловуддин Муҳаммад қуюшқондан чиқадиган ишларга қўл ура бошлади: 1206 йилда Бухорода Малик Санжар бошчилигидаги қўзғолонни бостирди.
Ваҳоланки, аҳоли садрлар зулмига, қалмиқ амалдорларнинг адолатсизликларига қарши бош кўтарган эди. 1212 йили Самарқанд аҳолиси Хоразмшоҳ зулмига қарши қорахитойлардан мадад сўраганда, Муҳаммад Хоразмшоҳ улардан қонли ўч олди. Шаҳар аҳолиси уч кеча-кундуз давомида таланди, ғорат қилинди. У Эрон ва Афғонистонни эгаллаб бўлгач, Боғдод халифасидан ўзига тобе бўлишни талаб қилди.
Шундан сўнг Аловуддин Муҳаммад давлатидаги афкор омма ғазабини қўзғаган яна бир жиноят содир бўлди. Мирзо Улуғбек ёзади: “Султон Муҳаммад Хоразмшоҳ томонидан содир этилган носавоб ҳаракатлардан бири шу бўлдики, туҳмат воситасида Ҳазрати шайхи валитарош шайх Нажмиддин Кубро, қаддаса сирраҳумо, муриди Шайх Маждиддин Бағдодийга Султон Муҳаммад Хоразмшоҳнинг онаси, Туркон хотун билан бир кечаси Султон мастлигида қасд қилдилар. Султон маст ҳолатида ул дин бузургининг қатлига рухсат берди. Эрта тонгда ҳушёр тортгач, қилмишидан пушаймон бўлди. Жавоҳир тўла бир табақ ва олтин тшла таштни ҳазрати Шайх Нажмиддин Кубро, қаддаса сарруҳу, хонақоҳи дарвешлари жамоаси ҳузурига жўнатиб, “Буни дарвешлар судра қилсунлар. Беихтиёр юз берган бу гуноҳ учун авф этсунлар”, деди.
Шайх дедилар: “Унинг хун баҳоси зару жавоҳир бўлаолмайди, балки унинг калласидур!” Яъни Султон ва бир неча минг шоҳ амалдорлари…”¹ .( ¹ Мирзо Улуғбек. Тўрт улус тарихи. Тошкент, “Чўлпон” нашриёти. 1994, 128-бет)
Аловуддин Муҳаммад ўзининг халқ манфаатларига зид хатти-ҳаракатлари билан мамлакатдаги ижтимоий ва сиёсий аҳволни оғирлаштирди. Айниқса, Нажмиддин Кубро бошлиқ маънавият ва маърифат аҳлининг Султондан юз ўгиришига сабаб бўлди.
Хуршид Даврон мазкур вазиятни бадиий воситалар билан баён этар экан, Шайх Нажмиддин Кубронинг “Фақирлик ҳақида рисола”сидан қуйидаги иқтибосини келтиради: “Бу йўлга кирган мурид… бутун вужуди ва қалби билан Оллоҳнинг ҳузурига юзланиши, зоҳирдагию ботиндаги ҳамма истакларидан воз кечиши, хомуш, сокин, илтижо қилувчи, йиғловчи, ожиз, ҳаёли, фақир, холис, шариатни маҳкам тутувчи, Оллоҳ таолонинг ҳукмларини билувчи, Пайғамбар алайҳиссаломнинг суннатларига эргашувчи бўлмоғи керак”.
Шайх Нажмиддин Кубро бу сифатларга эришиш, талабларни тўла-тўкис адо қилиш ва синовлардан ўтишда тариқатда муршиднинг раҳбарлик масъулияти ва заруратини алоҳида таъкидлайди. Пирга эргашган киши йўлини йўқотиб, ҳалокатга учрамайди. Шайхнинг мазкур гаплари айни қонуний, ҳақиқат эканлигини Хуршид Даврон тарихий маълумотлар ёрдамида чуқур исбот этади.
Рисоладаги тафсилотлардан шу нарса англашиладики, Аловуддин Муҳаммад Хоразмшоҳ ва унинг сарой аҳли Кубравия тариқатидан йироқ эдилар. Шайх Нажмиддин Кубро хонақоҳда яшашга мажбур бўлган. Шайхнинг халқ орасидаги эътиборидан воқиф бўлган Чингизхон Гурганж аҳолисини қирғин қилишдан олдин ул муборак зот ҳузурига ўз элчисини – Имом Мужтаҳиддинни жўнатади. У хонақоҳдаги “наматли тақя кийган, қовжироқ” чол – Шайхнинг ҳужрасига киради. Имом:
– Мен Сизни қутқаргани келдим, ҳазратим! – деган сўзларига Шайхнинг одамни ларзага соладиган қуйидаги жавобини эшитади:
– Йўқ, йўқ, имомзода, ундай демагил, сен ўзингни қутқаргали келдинг. Сен мени қутқаролмайсан, қутқаргувчи Эгамдир… Сен ўлимдан қўрқиб, куффор илкида шаҳид бўлаётган қавмнинг азобларидан кўз юммоқчисан. Аммо, шуни англагил-ким, қўрқув иймонсиз бандаларнинг қисматидур. Бу дунёда ёлғиз Оллоҳдангина қўрқиш кераклигини билмаган куффордан фарқинг борму?.. Ёдингда бўлсин: Алқососул миналҳақ! Ҳеч бир иймонсизлик интиқомсиз қолмайдур. Бандасининг қўлидан келмаса, рўзи маҳшар бордур… Эвоҳ… Эвоҳким, сенинг бу азобларингга чидаб бўлмаяпти, имомзода…
Имом Мужтаҳиддиннинг шаҳарни ташлаб чиқинг, деган илтижоларига жавобан Шайх Кубро дейди:
– Мен ўз юртимни, ўз халқимни кулфатда ташлаб кетмайман. Мен умр бўйи аҳли куфру залолат бўлмиш золимлар даргоҳидан, уларнинг нопок мажлисларидан қочдим. Мен умр моҳиятини саъйи ҳаракатда кўрдим, дунё қуллигидан озод бўлмоққа интилдим. Билдимки, энг ноёб неъмат қаҳрамонлик, Оллоҳ йўлида қилинган фидойи жасорат экан. Ўз қавми, ўз кулбаси, ўз фарзандини куффорлардан ҳимоя қилиш эса улуғ саодатдур”.
Қиссадаги мазкур тўқнашув манзаралари акс этган саҳифалар ҳаяжон билан ўқилади. Муаллиф шайх Нажмиддин Кубронинг ватансеварлик фазилатларини ёрқин бўёқларда маҳорат билан тасвирлай олган.
Чингизхон 1219 йилнинг кузида Ўтрорни қамал қилиб, Самарқанд ва Бухорони босиб олгандан кейин, Аловуддин Муҳаммад Гурганжни ташлаб қочди. Унинг ишончли амирларидан икки-уч нафари ўз қўшинлари билан Чингизхон хизматига ўтганда бутун мамлакат, айниқса, ҳимоясиз аҳоли зулмат қўйнида қолгандек бўлди. Фақат Нажмиддин Кубро хонақосидан бир илоҳий нур тараларди. Қалбида Ватан меҳри, эл меҳри бўлганларигина шу хонақоҳ остонасидан нари кетмас, мудофаа чораларини кўрар эдилар. Бу муқаддас туйғудан жонини ортиқ билганлар юртни тарк этмоқда эдилар.
Кетаётганлар “Сўнгги марта орқасига қаради. Сўнгги марта Шайх Кубро хонақоҳи эшигида куюниб, тун кўксига сачраётган нурни – зулмат қўйнидаги олис юлдузни кўрмоқчи бўлди. Ё, Раббано, у шунча олисда туриб, ўша нурни, ўша юлдузни кўрди. Ўша нур, ўша юлдуз олис-олисларда жимирлаб турарди. У худди уни қийнаган оғриқ каби жимирлаб турарди. Оғриқ каби жимирларди бир юлдуз…”
Гурганж қамали етти ойга чўзилди.
Муаллиф Шайх Кубро аламли нидосини қоғозга шундай забт этади:
“Шаҳарни қамал қилганларнинг шаҳар деворлари, томлар устида уйқусиз кўзларини қаршидаги саноқсиз гулханларга тикиб ўтирган йигитлару чоллардан, дарвозахоналарда тор чертиб, сармаст қўшиқ айтаётган ўспиринлардан, очликдан шишиб кетган набираларига эртак айтиб ўлтирган момойлардан, кўзларини мўлтиратиб сутсиз кўкракларни беҳуда эмаётган чақалоқлардан, унинг даргоҳида давра қуриб ўтирган бу ёш-ялангдан нима истайдилар, уларга қандай қасдлари бор?..”
Хоинлик содир бўлиб, шаҳар дарвозаси душманга очиб берилгач, Шайх Кубро ўз шогирдлари ва муридларини жангга бошлади:
– Ўлим йўли муборак йўлдур. Ватан учун ўлим топмоқ эса муқаддас одатдур. Худойим элчиси ўз ҳадисларида: “Ватан сарҳадини бир кун ҳимоя қилмоқ олтмиш йиллик нафл ибодатидан ортироқдур” демишлар. Илло, ўлимимиз бошқаларга ибрат бўлсин!
Шайх қўлида найза, бир мўғул аскаридан тортиб олган қилич билан икки-уч нафар душманни ер тишлатди. “Сўнг уч қадамча нарида кўзлари даҳшатдан чақнаб ёнаётган, қўлида алвон байроқни ушлаб олган мўғул навкарига тушди. У хавф-хатарни писанд қилмай, байроқни баландроқ кўтаришга уринар, бу билан сафдошларини яна шиддат билан олға босишга ундамоқчи бўларди. Шайхнинг кўзида унга хос бўлмаган нафрат ва адоват учқунлари чақнади. У бирдан олдинга ташландию, қиличини мўғул кўкрагига санчди. Туғбардор қулаб тушар-тушмас, кокилига чанг солди. Аммо, туғбардорнинг ўлимини кўрган орқадаги мўғуллар Шайхни камондан ўққа тутдилар. Навкарларнинг бири шайх кўксини тешиб ўтди. Шайх: “Оҳ!” – деди-ю, ерга қулади. У туғбардор кокилини қўйиб юбормасдан чап қўли билан кўксидаги новакни суғуриб олди, сўнг бутун кучини йиғиб душман байроғига чанг солди…
Мўғулларнинг бири жон бераётган шайхнинг қўлидан байроқни тортиб олишга уринди, аммо кучи етмади. Байроққа иккинчи мўғул ёпишди. Аммо, Шайх Кубронинг бармоқлари душман байроғини шундай куч билан қисиб турардики, душмандлар бу куч олдида ожиз қолдилар…”
Мирзо Улуғбек Шайх ҳазратлари ҳақида шундай марҳамат қиладилар: “Муршиди аъзам Шайх Нажмиддин Кубро худо амри билан Хоразм учун бошини тикди. Бошини топширишда қотил яловига ёпишди. Дини Ҳақ иқлимининг шоҳи ул пийр сарпанжасидан ўн забардаст йигит яловни тортиб чиқариб ололмадилар. Сайидлар шайхи сарпанжасида кофир яловини кўриб ҳайратда қолган оқиллар бу ҳолни шарҳладилар: Ялов учини Шайх тутиб, тарих айтдики, вафотим санаси “Шоҳи шуҳадо” (“Шаҳидлар шоҳи”)дир”.
Ҳа, уруш қоидасида ҳар икки томон баҳодирларидан бири енгилса, ёки бирор мухолиф томон байроғи сарнигун этилса, яъни ерга ётқизилса, шу томон енгилган ҳисобланади. Лекин, саҳройи мўғуллар урушида боболар удумига риоя қилинармиди?..
Аловуддин Муҳаммад Хоразмшоҳ шармандаларча қочган бир пайтда Шайх Кубро тарихимизда ўзининг пири муршидлигини, ҳақиқий ватанпарлар шоҳи эканлигини исбот этди. Чингизхоннинг яловини йиқитди!
Буюк давлат арбоби, Ватан учун жон фидо қилган Жалолиддин Мангубердининг 800 йиллик юбилейи нишонланадиган ушбу 1999 йилда Хуршид Даврон пири муршид, халқ қаҳрамони Нажмиддин Кубро ҳақидаги тарихий бадиаси билан мазкур улуғ тўйга муносиб туҳфа тайёрлади. Олис тарихимизни, буюк фидойи сиймоларимизни ҳамиша ардоқлаб келган халқимиз “Шаҳидлар шоҳи” қиссасини қўлдан қўймасдан эъзозлаб ўқишига шубҳа йўқ.
Манбаъ: «Жаҳон адабиёти» журнали,1999 йил,5 -сон.
Китобнинг 2-нашрини «Туркистон кутубхонаси» сaҳифасидан юклаб олинг.
Naim Norqulov
SHAYX KUBRO TUSHLARI
“Qatortol-Kamolot” ishlab chiqarish nashriyot korxonasi, shoir Xurshid Davronning “Shahidlar shohi” nomli tarixiy-ma’rifiy qissasini chop etdi. Qissa Jaloliddin Manguberdi yashagan dolg’ali davrdagi ma’naviyat arbobi, xalqimizning sevimli farzandi Najmiddin Kubro haqidadir. Kitob bizni Jaloliddin Manguberdi davri ma’naviy dunyosi bilan tanishtiradi, qahramonlik va insonparvarlikda undan qolishmaydigan Najmiddin Kubroning ilmiy-ma’rifiy faoliyati haqida hikoya qiladi.
Yoshlarimiz Xurshid Davronning “Samarqand xayoli”, “Sohibqiron nabirasi” nomli tarixiy badialarini sevib o’qishadi. 1991 yilda uning “Samarqand xayoli” nomli tarixiy badialar to’plami nashr etildi. Undan tarix shaydosi bo’lgan shoirning “Ajdodlar yodi”, “Vatan chegarasi”, “Tarix – bobolar bog’i”, “Muqaddas kitobni varaqla”, “Mustaqillik nima”, “Ma’rifat shijoatdir”, “Haqiqat chirog’ini yoqaylik” kabi badialari, “Massagetlar malikasi va forslar podshohi”, “Bibixonim qissasi yoki tugamagan doston”, “Samarqand xayoli” kabi tarixiy qissalari o’rin olgandi.
1991 yili Xurshid Davron to’rt tarixiy manbani (Abu Tohirxojaning “Samariya”, Muhammad Narshaxiyning “Buxoro tarixi”, Bayoniyning “Shajarayi Xorazmshohiy”, Ibrat To’raqo’rg’oniyning “Farg’ona tarixi”) o’z ichiga olgan “Meros” nomli to’plamga muharrirlik qildi. U tarix ixlosmandlarining sevimli kitobiga aylandi.
1994 yilda shoirning Mirzo Ulug’bek haqidagi qissasi nashr etildi…
Najmiddin Kubro haqida bir qancha ilmiy maqolalar e’lon qilingan. Xurshid Davronning “Shahidlar shohi” tarixiy-ma’rifiy qissasi tarixiy ma’lumotga boyligi, Kubraviya tariqatining vujudga kelishi va uning komil insonni voyaga yetkazishdagi o’rni mehr bilan bayon etilgan. Kitob orqali biz Najmiddin Kubroning hayoti va faoliyati haqida to’laroq ma’lumotga ega bo’lamiz.
Tarixiy asarlarda Xorazmshohiylar davlati haqida gap ketganda ko’proq ijtimoiy-siyosiy voqealarga o’rin beriladi. Xurshid Davron esa o’z kitobida ma’naviyat va ma’rifatning ijtimoiy hayotda tutgan o’rnini yoritishga diqqatini qaratgan. Kitob ikki qismdan iborat. Birinchi qismda Xorazmshohlar davlatining Takash va Alovuddin Muhammad davrida kengayishi, bu davlatning ismoiliylar, g’uriylar, saljuqiylar, qoraxitoylar bilan munosabatlari, jangu-jadallari haqida hikoya qilinadi. Shu o’rinda ma’naviy hayotdagi o’zgarishlar ham muallif nazaridan chetda qolmagan. Ya’ni, katta-katta hududlarni o’z davlatiga qo’shib olgan Xorazmshoh Alovuddin Muhammad quyushqondan chiqadigan ishlarga qo’l ura boshladi: 1206 yilda Buxoroda Malik Sanjar boshchiligidagi qo’zg’olonni bostirdi.
Vaholanki, aholi sadrlar zulmiga, qalmiq amaldorlarning adolatsizliklariga qarshi bosh ko’targan edi. 1212 yili Samarqand aholisi Xorazmshoh zulmiga qarshi qoraxitoylardan madad so’raganda, Muhammad Xorazmshoh ulardan qonli o’ch oldi. Shahar aholisi uch kecha-kunduz davomida talandi, g’orat qilindi. U Eron va Afg’onistonni egallab bo’lgach, Bog’dod xalifasidan o’ziga tobe bo’lishni talab qildi.
Shundan so’ng Alovuddin Muhammad davlatidagi afkor omma g’azabini qo’zg’agan yana bir jinoyat sodir bo’ldi. Mirzo Ulug’bek yozadi: “Sulton Muhammad Xorazmshoh tomonidan sodir etilgan nosavob harakatlardan biri shu bo’ldiki, tuhmat vositasida Hazrati shayxi valitarosh shayx Najmiddin Kubro, qaddasa sirrahumo, muridi Shayx Majdiddin Bag’dodiyga Sulton Muhammad Xorazmshohning onasi, Turkon xotun bilan bir kechasi Sulton mastligida qasd qildilar. Sulton mast holatida ul din buzurgining qatliga ruxsat berdi. Erta tongda hushyor tortgach, qilmishidan pushaymon bo’ldi. Javohir to’la bir tabaq va oltin tshla tashtni hazrati Shayx Najmiddin Kubro, qaddasa sarruhu, xonaqohi darveshlari jamoasi huzuriga jo’natib, “Buni darveshlar sudra qilsunlar. Beixtiyor yuz bergan bu gunoh uchun avf etsunlar”, dedi.
Shayx dedilar: “Uning xun bahosi zaru javohir bo’laolmaydi, balki uning kallasidur!” Ya’ni Sulton va bir necha ming shoh amaldorlari…”? .( Mirzo Ulug’bek. To’rt ulus tarixi. Toshkent, “Cho’lpon” nashriyoti. 1994, 128-bet)
Alovuddin Muhammad o’zining xalq manfaatlariga zid xatti-harakatlari bilan mamlakatdagi ijtimoiy va siyosiy ahvolni og’irlashtirdi. Ayniqsa, Najmiddin Kubro boshliq ma’naviyat va ma’rifat ahlining Sultondan yuz o’girishiga sabab bo’ldi.
Xurshid Davron mazkur vaziyatni badiiy vositalar bilan bayon etar ekan, Shayx Najmiddin Kubroning “Faqirlik haqida risola”sidan quyidagi iqtibosini keltiradi: “Bu yo’lga kirgan murid… butun vujudi va qalbi bilan Ollohning huzuriga yuzlanishi, zohirdagiyu botindagi hamma istaklaridan voz kechishi, xomush, sokin, iltijo qiluvchi, yig’lovchi, ojiz, hayoli, faqir, xolis, shariatni mahkam tutuvchi, Olloh taoloning hukmlarini biluvchi, Payg’ambar alayhissalomning sunnatlariga ergashuvchi bo’lmog’i kerak”.
Shayx Najmiddin Kubro bu sifatlarga erishish, talablarni to’la-to’kis ado qilish va sinovlardan o’tishda tariqatda murshidning rahbarlik mas’uliyati va zaruratini alohida ta’kidlaydi. Pirga ergashgan kishi yo’lini yo’qotib, halokatga uchramaydi. Shayxning mazkur gaplari ayni qonuniy, haqiqat ekanligini Xurshid Davron tarixiy ma’lumotlar yordamida chuqur isbot etadi.
Risoladagi tafsilotlardan shu narsa anglashiladiki, Alovuddin Muhammad Xorazmshoh va uning saroy ahli Kubraviya tariqatidan yiroq edilar. Shayx Najmiddin Kubro xonaqohda yashashga majbur bo’lgan. Shayxning xalq orasidagi e’tiboridan voqif bo’lgan Chingizxon Gurganj aholisini qirg’in qilishdan oldin ul muborak zot huzuriga o’z elchisini – Imom Mujtahiddinni jo’natadi. U xonaqohdagi “namatli taqya kiygan, qovjiroq” chol – Shayxning hujrasiga kiradi. Imom:
– Men Sizni qutqargani keldim, hazratim! – degan so’zlariga Shayxning odamni larzaga soladigan quyidagi javobini eshitadi:
– Yo’q, yo’q, imomzoda, unday demagil, sen o’zingni qutqargali kelding. Sen meni qutqarolmaysan, qutqarguvchi Egamdir… Sen o’limdan qo’rqib, kuffor ilkida shahid bo’layotgan qavmning azoblaridan ko’z yummoqchisan. Ammo, shuni anglagil-kim, qo’rquv iymonsiz bandalarning qismatidur. Bu dunyoda yolg’iz Ollohdangina qo’rqish kerakligini bilmagan kuffordan farqing bormu?.. Yodingda bo’lsin: Alqososul minalhaq! Hech bir iymonsizlik intiqomsiz qolmaydur.
Bandasining qo’lidan kelmasa, ro’zi mahshar bordur… Evoh… Evohkim, sening bu azoblaringga chidab bo’lmayapti, imomzoda…
Imom Mujtahiddinning shaharni tashlab chiqing, degan iltijolariga javoban Shayx Kubro deydi:
– Men o’z yurtimni, o’z xalqimni kulfatda tashlab ketmayman. Men umr bo’yi ahli kufru zalolat bo’lmish zolimlar dargohidan, ularning nopok majlislaridan qochdim. Men umr mohiyatini sa’yi harakatda ko’rdim, dunyo qulligidan ozod bo’lmoqqa intildim. Bildimki, eng noyob ne’mat qahramonlik, Olloh yo’lida qilingan fidoyi jasorat ekan. O’z qavmi, o’z kulbasi, o’z farzandini kufforlardan himoya qilish esa ulug’ saodatdur”.
Qissadagi mazkur to’qnashuv manzaralari aks etgan sahifalar hayajon bilan o’qiladi. Muallif shayx Najmiddin Kubroning vatansevarlik fazilatlarini yorqin bo’yoqlarda mahorat bilan tasvirlay olgan.
Chingizxon 1219 yilning kuzida O’trorni qamal qilib, Samarqand va Buxoroni bosib olgandan keyin, Alovuddin Muhammad Gurganjni tashlab qochdi.
Uning ishonchli amirlaridan ikki-uch nafari o’z qo’shinlari bilan Chingizxon xizmatiga o’tganda butun mamlakat, ayniqsa, himoyasiz aholi zulmat qo’ynida qolgandek bo’ldi. Faqat Najmiddin Kubro xonaqosidan bir ilohiy nur taralardi. Qalbida Vatan mehri, el mehri bo’lganlarigina shu xonaqoh ostonasidan nari ketmas, mudofaa choralarini ko’rar edilar. Bu muqaddas tuyg’udan jonini ortiq bilganlar yurtni tark etmoqda edilar.
Ketayotganlar “So’nggi marta orqasiga qaradi. So’nggi marta Shayx Kubro xonaqohi eshigida kuyunib, tun ko’ksiga sachrayotgan nurni – zulmat qo’ynidagi olis yulduzni ko’rmoqchi bo’ldi. YO, Rabbano, u shuncha olisda turib, o’sha nurni, o’sha yulduzni ko’rdi. O’sha nur, o’sha yulduz olis-olislarda jimirlab turardi. U xuddi uni qiynagan og’riq kabi jimirlab turardi. Og’riq kabi jimirlardi bir yulduz…”
Gurganj qamali yetti oyga cho’zildi.
Muallif Shayx Kubro alamli nidosini qog’ozga shunday zabt etadi: “Shaharni qamal qilganlarning shahar devorlari, tomlar ustida uyqusiz ko’zlarini qarshidagi sanoqsiz gulxanlarga tikib o’tirgan yigitlaru chollardan, darvozaxonalarda tor chertib, sarmast qo’shiq aytayotgan o’spirinlardan, ochlikdan shishib ketgan nabiralariga ertak aytib o’ltirgan momoylardan, ko’zlarini mo’ltiratib sutsiz ko’kraklarni behuda emayotgan chaqaloqlardan, uning dargohida davra qurib o’tirgan bu yosh-yalangdan nima istaydilar, ularga qanday qasdlari bor?..”
Xoinlik sodir bo’lib, shahar darvozasi dushmanga ochib berilgach, Shayx Kubro o’z shogirdlari va muridlarini jangga boshladi:
– O’lim yo’li muborak yo’ldur. Vatan uchun o’lim topmoq esa muqaddas odatdur. Xudoyim elchisi o’z hadislarida: “Vatan sarhadini bir kun himoya qilmoq oltmish yillik nafl ibodatidan ortiroqdur” demishlar. Illo, o’limimiz boshqalarga ibrat bo’lsin!
Shayx qo’lida nayza, bir mo’g’ul askaridan tortib olgan qilich bilan ikki-uch nafar dushmanni yer tishlatdi. “So’ng uch qadamcha narida ko’zlari dahshatdan chaqnab yonayotgan, qo’lida alvon bayroqni ushlab olgan mo’g’ul navkariga tushdi. U xavf-xatarni pisand qilmay, bayroqni balandroq ko’tarishga urinar, bu bilan safdoshlarini yana shiddat bilan olg’a bosishga undamoqchi bo’lardi. Shayxning ko’zida unga xos bo’lmagan nafrat va adovat uchqunlari chaqnadi. U birdan oldinga tashlandiyu, qilichini mo’g’ul ko’kragiga sanchdi. Tug’bardor qulab tushar-tushmas, kokiliga chang soldi. Ammo, tug’bardorning o’limini ko’rgan orqadagi mo’g’ullar Shayxni kamondan o’qqa tutdilar. Navkarlarning biri shayx ko’ksini teshib o’tdi. Shayx: “Oh!” – dedi-yu, yerga quladi. U tug’bardor kokilini qo’yib yubormasdan chap qo’li bilan ko’ksidagi novakni sug’urib oldi, so’ng butun kuchini yig’ib dushman bayrog’iga chang soldi…
Mo’g’ullarning biri jon berayotgan shayxning qo’lidan bayroqni tortib olishga urindi, ammo kuchi yetmadi. Bayroqqa ikkinchi mo’g’ul yopishdi. Ammo, Shayx Kubroning barmoqlari dushman bayrog’ini shunday kuch bilan qisib turardiki, dushmandlar bu kuch oldida ojiz qoldilar…”
Mirzo Ulug’bek Shayx hazratlari haqida shunday marhamat qiladilar: “Murshidi a’zam Shayx Najmiddin Kubro xudo amri bilan Xorazm uchun boshini tikdi. Boshini topshirishda qotil yaloviga yopishdi. Dini Haq iqlimining shohi ul piyr sarpanjasidan o’n zabardast yigit yalovni tortib chiqarib ololmadilar.
Sayidlar shayxi sarpanjasida kofir yalovini ko’rib hayratda qolgan oqillar bu holni sharhladilar: Yalov uchini Shayx tutib, tarix aytdiki, vafotim sanasi “Shohi shuhado” (“Shahidlar shohi”)dir”.
Ha, urush qoidasida har ikki tomon bahodirlaridan biri yengilsa, yoki biror muxolif tomon bayrog’i sarnigun etilsa, ya’ni yerga yotqizilsa, shu tomon yengilgan hisoblanadi. Lekin, sahroyi mo’g’ullar urushida bobolar udumiga rioya qilinarmidi?..
Alovuddin Muhammad Xorazmshoh sharmandalarcha qochgan bir paytda Shayx Kubro tariximizda o’zining piri murshidligini, haqiqiy vatanparlar shohi ekanligini isbot etdi. Chingizxonning yalovini yiqitdi!
Buyuk davlat arbobi, Vatan uchun jon fido qilgan Jaloliddin Manguberdining 800 yillik yubileyi nishonlanadigan ushbu 1999 yilda Xurshid Davron piri murshid, xalq qahramoni Najmiddin Kubro haqidagi tarixiy badiasi bilan mazkur ulug’ to’yga munosib tuhfa tayyorladi. Olis tariximizni, buyuk fidoyi
siymolarimizni hamisha ardoqlab kelgan xalqimiz “Shahidlar shohi” qissasini qo’ldan qo’ymasdan e’zozlab o’qishiga shubha yo’q.
Manba’: «Jahon adabiyoti» jurnali,1999 yil,5 -son.
http://kh-davron.uz
МАҚОЛАНИ ДЎСТЛАР БИЛАН БАҲАМЛАШИНГ